Pas Ulice Svetozar Marković

Kada istupimo iz svoje sigurne zone, promenimo, makar, uobičajenu rutu kojom se krećemo, dobijemo priliku da u život pustimo novinu u nekom obliku. I to je osveženje. I za nas i za druge. Previše jednoličnosti može da slomi duh. Poprimimo utisak da svi dani liče jedni na druge, i da se ništa novo i zanimljivo ne događa. A takvo razmišljanje je pogubno. Dozvolimo sebi trenutak oduška. Neku prijatnost koja ne mora da ima razmere avanture. Jednostavno,  pustimo u život dašak svežeg vazduha. Meni pomaže. Šolja čaja koju ispijam u kafiću u kome sedim po prvi put. Sama. Ako ne računamo misli koje mi lutaju ka prolaznicima koji žure ko zna gde. Zvuči kao trivijalnost. Ali u tome je i poenta. U sitnicama. Probudila sam se i rekla sebi: ,,Danas ću biciklom pravo na jezero. Idem da vidim šta ribe rade.'' A godinama nisam bila tamo. Jezero ćuti. Živi nekim svojim tokom.

Promena godi, leči, pomaže. I sada u čemu je čar rutine?

Rutina je dobra za čoveka jer mu uliva osećaj sigurnosti.

Put kojim sam kao srednjoškolka najčešće išla do škole obuhvata i ulicu Svetozar Marković. To mi je bila omiljena ruta do gimnazije, a kasnije i do fakulteta. Kao i čitav grad, ulica se stalno menja. Ruše se stare zgrade, ustupajući mesto novogradnji. Lokali se otvaraju i zatvaraju. U toj ulici su i medicinski fakultet, osnovna škola Radoje Domanović, policijska stanica, mala pijaca, cvećari koji jedan deo ulice oboje u sve dugine boje. Za mene je to Srećna ulica.  I baš tu, vidljiva, ali neupadljiva je i staklorezačka radnja koja mi je posebno draga zbog svog ličnog čuvara. Malog, preslatkog, crno-belog mešanca čije ime ne znam. Toliko dugo je tu, da se usuđujem da kažem oduvek. Ne znam ime tog psa, ali mislim da mi tako odgovara. Mogu da mu nadenem neko koje se meni dopada i da ga tako zovem. Švrća.  

Godinu za godinom, on sedi ili leškari na samom ulazu. Morate da ga preskočite da biste ušli u radnju. S vremena na vreme ga vidim kako ustane, iskorači na trotoar i lane par puta na nekog psa koga, izgleda smatra uljezom te ulice. I onda se vrati na svoje mesto. Gledam ga, prođem, ali uvek dobacim: ,,Cukonjo mali!'' Ili ,,Gde si trto?'' Trto... Originalno... I tako, idem ja ulicom, i shvatim nešto juče. Pa, ja sam zavolela tog psa. Onako, slučajno, nenamerno, desilo se. A on verovatno i ne haje za mene. Ne mogu ni da kažem da je posebno druželjubiv. Nisam ga nikada mazila. Možda je, čak i prgav. Jednostavno, ne mogu da zamislim da prođem tom ulicom, a da njega nema, tu, na ulazu, kako pazi svog gazdu i radnju. On je za mene rutina. Delić života stopljen sa ulicom koju volim. Bio je tu juče kada sam prošla. Malopre, kada sam otrčala do pošte. Biće tu i sutra kada budem žurila ka autobuskoj stanici. Uvek je tu. Taj pas mi je pomogao toliko puta, svojim jednostavnim postojanjem. Kada mi je bilo najteže, kada sam koračala tužna i izgubljena, ugledala bih ga tu, na stepeniku radnje. Ne priča, ne teši, čak i ne sluša, jednostavno me pogleda ovlaš i nastavi da uživa. I time kao da mi kaže: ,,Pih, a šta si mislila, curo? Da je život lak? Ne drami, molim te. Deder, saberi se i ne smaraj.''

Smejem se sebi. Znam da je on pas. Ne deli mi savete. Boli ga rep za moje probleme. Ali ja ga tako vidim, kao nekog savetodavca. I to mi pomaže. Šta god da je u pitanju, koliko god da je cudno, ako vam pomaže, ako vas umiruje i teši, prigrlite to. Čudno je? A zašto ne bi bilo? Život je veliki, strašan, raduje, boli, zbunjuje i nekada je dosadan, uzbudljiv, usporen, ubrzan, totalno lud. Mislim da čudno tu sasvim lepo može da se uklopi, moliću. Poslušajte Švrćino mudrovanje: ,,Saberi se i ne smaraj.'' I živi. Najbolje što znaš. Pametan je to pas, kad vam kažem.

Kaća

Mala sirena

U našoj kući je uvek bilo podosta knjiga, mada ni približno koliko ih ima danas. Sedim u našoj maloj biblioteci i zurim u policu. Zapravo, posmatram četiri knjige koje su mi roditelji kupili jako, jako davno. Četiri zbirke bajki i basni. Hans Kristijan Andersen, Lafonten, Šarl Pero i Luis Kerol. Obožavam te četiri knjige. Sede tu na polici, u tišini, i ni ne slute koliko su mi drage. Uzimam ih i stavljam pred sebe. Listam polako jednu od njih i pored svih prelepih ilustracija nailazim i na svoje, tobože umetničke pokušaje koje su stvorile moje dečije ruke. Smešim se.

Ušuškan i sakriven među listovima stoji naslov: ,,Mala sirena''.

Kažem: Obožavam Diznijevu Malu sirenu.

Ali, originalna priča o Maloj sireni, koju je proslavio Andersen, se uveliko razlikuje od Diznijeve. Ona nas uči kako nastaviti kroz život kada srećan kraj, koji je donedavno bio jedina zamisliva mogućnost, ne postoji.

U Andersenovoj verziji, Mala sirena ima mogućnost izbora: Da ubije voljenog čoveka i ponovo postane sirena ili da ga ostavi u životu, srećnog sa drugom devojkom, a sama da se pretvori u morsku penu. Sirena donosi odluku koja će je osuditi na smrt. Ona stoji na palubi, posmatra uzburkano more i nebo na smiraju, čekajući sudnji čas.

Iznenada, oseća promenu na sebi, ali to što doživljava ne liči na prestanak života. Ona i ne umire, već se pretvara u kćer vetra. Ostale kćerke vetra su posmatrale njen čin i ona zbog nesebične ljubavi biva nagrađena novim životom.

Ova priča, bar po mom mišljenju, nosi jedinstvenu utehu onima koji osećaju neuzvraćenu ljubav. Sirena ne čeka smrt već promenu života.

Gubitak muškarca koga smo smatrale 'princom' ne može da nam uništi život osim ako to same ne dozvolimo. Isto važi i za muškarce koji su nesrećno zaljubljeni. Nema ničeg sramotnog u tome što volimo nekoga ko nam ne uzvraća osećanja. I ne mora. To ne znači da smo zbog toga manje vredni ljubavi ili da smo loši ljudi. Dozvolimo sebi promenu. Da se svet ne menja, loše stvari se ne bi događale, ali ni dobre. Ne bismo otkrili koliko smo jaki, koliko možemo da se prolepšamo u svakom pogledu, koliko ispunjeniji i značajniji život možemo da započnemo. A ako, ili kad, prava osoba, koja će nas voleti i poštovati, konačno i naiđe, voleće nas posebno zbog naše snage koju ništa, apsolutno ništa ne može da uništi. Zbog volje koju ništa ne može da obezvredi. Za sve vas koji ste još uvek nesvesni lepote, čari i snage koju posedujete.

Kaća

Spavanje, sanjanje i sanjarenje

Sanjam često i slabo zaboravljam snove. Nekako sam se navikla na to. I ti snovi su uvek tako živi i detaljni, pa ih uvek doživljavam kao stvarne. Kada sanjam nikada, ali nikada ne znam da sanjam. Ljudi koji su imali tu sreću (ili nesreću) da sa mnom budu u sobi dok spavam, pominjali su mi iskustva koja su doživeli sa mnom. Nekada umem da se smejem na sav glas ili da plačem kao kiša. A spavam. Jednom sam se toliko glasno smejala da sam probudila roditelje, koji su mi upali u sobu u 2 sata noću. I lepo su me gledali kako se smejem, dok se nisam okrenula na stranu i zaćutala. Ako su snovi veoma živi i stvarni, razmišljam kako to i nije tako loša stvar. Naravno, ako je u pitanju lep san. Međutim, problem su ovi košmarni. Znate i sami, sigurno. Kada gubimo ljude, kada neko odlazi ili umire. Ma i snovi u kojima nas ganjaju čudovišta. Ko mi je kriv kada čitam horor priče i gledam strašne filmove. Zbog tih glupavih košmara, imam malu lampicu na baterije u sobi. Sija u raznim bojama i često je ostavim da 'gori' i noću. Mnogo je korisna, jer dok sam budna, šara plafon tim prelepim bojama, a ja uz te boje odlutam negde, daleko, daleko, ne znam ni sama gde. I maštarim tako, dok mogu. A noću, kada se probudim, nisam u mraku, jer ljudi moji, ja kada sanjam ne znam da sanjam, a kada se naglo probudim pojma nemam ni gde sam, ni ko sam. ''Bože, velika devojka, a plaši se mraka!'', kažu mi. I ne smeta mi. Stvarno. Nek' priča ko šta hoće. Ako ima neko ko sanja tako, kao ja, razumeće. I ko ima razumevanja za te uvrnute ljudske sitnice, razumeće. San ima jedinstvenu draž, pa sa lepim snom, moraju da dodju i ovi ružni. ''Čaša meda ište čašu žuči''. Tako nešto...

Kaća

Bratu

                                 

Ubeđena sam da je bilo juče kada mi je majka rekla da je ujka Miloš usvojio dečaka. A nije. Bilo je pre 18 godina. Ujak i ujna su dugo patili zbog gubitka svoje jedinice Miroslave. Njena smrt je strahovito uticala na našu porodicu. Svako je pokušavao da iznese taj bol kako je mogao. O tom mračnom periodu znam samo ono što mi je rečeno, jer još nisam bila rođena. Miroslavu, Miru, nikada nisam upoznala. Kada posmatram njenu sliku na spomeniku, ipak osećam gubitak. I taj gubitak je poput šupljine u meni. Izgubila sam je pre nego što sam je upoznala. Nisam imala priliku da uživam u njenoj ličnosti, njenoj prirodi. Ne mogu da prepričavam naše doživljaje ili jednostavno da se radujem jer je bila deo mog života.

Kada sam Miška prvi put videla, bio je sićušan, tih, stidljiv i... prelep. Sedeo je mirno i diskretno me posmatrao krupnim i znatiželjnim očima. Verujem da su moje oči bile još znatiželjnije. Tako je Miško postao Mali Miško, jedan od mojih voljenih Mihajlovića. Razlika među nama je šest godina. On raste, sazreva, a ja i dalje mislim: ,,Šta li radi Mali Miško?'' Kada odem u Zablaće kod maminih, koji su moji, naši, voljeni, život je lep. Uživam u svakom trenutku, svakoj šali, raspravi, priči, događaju. Radujem se i dok ih sve posmatram razmišljam kako ne znam koga više volim. Vrtim imena u glavi kao pesmu bez rime: Sanja, Tanja, Rade, Vlade, Mladen, Milan, Mali Miško. Pa, gde je Bucko, šta li radi Savo, kako je Ivana, a Darko i Danimir, dolaze li? Sve se ponavlja iz godine u godinu. Svi rastu, sazrevaju, venčavaju se. Život je neizmerno čudan i strašan.

,,Gde si, Miško? Gde si, seko?'' Zagrlimo se. Volim kad mi braća i sestre tepaju seko. Osetim se voljeno i nadođe mi neka čudna snaga. ,,Jesi dobar? Jesam, bre.'' ,,Nego šta, nemoj da čujem nešto...'' Smejemo se. Sedimo sa starijima. Sve prerasta u razgovor, smeh, čaše zveckaju. Osećam kao da je neki praznik i da smo svi neizmerno blagosloveni u tom danu. Miško je mlad, pun života, ne skida osmeh sa lica.

Jednoga dana, onog običnog, tipično neposebnog, javljaju nam da je ujka Miloš umro. Tek tako. Šlog, nije se izvukao. Otupim. To je moja osnovna reakcija na bol. Otupelost. Bol, suze, bes, sve to dolazi kasnije. ,,Miško... Znam. Slušaću majku.'' Zagrlim ga. Odlazim kući. Idem u svoju malu sobu da se svađam sa Bogom.

Ujka Miloš je bio čovek starog kova, najstariji od devetoro dece. Čovek sa osobenim manama i vrlinama. Jedan od mojih pet ujaka. Onaj koji nije voleo kad psujem. Koji je govorio: ,,Pile ujkino'' i ljubio me u teme. Onaj koji je govorio da sam mu ponos. Onaj koga više nema.

Svesna sam da će svi koje volim vremenom ostariti i umreti. Gubiću jednu po jednu osobu, sve dok jednog dana i mene neko ne izgubi. Ne pričam sebi bajke o životu i ideja o smrti mi je bliska, mogu da se bavim njome, da filozofiram, ispredam priče i štošta. Ali, nije mi zbog toga lakše. Nikoga to ne teši. Nakon gubitka, prepustimo se vremenu i onda jednog dana kažemo sebi: ,,od danas, moj bol je podnošljiv''.

Još jedan sasvim običan dan. Telefon zvoni i javlja se mama. Osmehnem se. Moja Goca večito brine... Sva srećna i nasmejana kažem: ,,Dobro jutroooo, mamaaaaa!'' Tišina. ,,Kaćo, moram nešto da ti kažem, ali ti ne smeš da se potresaš. Smiri se i saslušaj.'' E, Goco moja, Goco, kad bi to išlo tako kako ti misliš, bilo bi dobro. Odmah sam znala da je neko sranje u pitanju. ,,Jel' tata dobro?'' ,,Nije tata, sine, Miško. Mali Miško. Poginuo.'' Priča moja Goca i dalje, a ja ne čujem ništa. Ne čujem ni buku spolja, ni vozila, ni mog Milana koji pomera usta. Sve je nekako miljama daleko, a ja sam tu u nekoj rupi i niti šta znam, niti čujem, niti me je briga. Petnaestak minuta ili pola sata, ridam, crkavam i sve me boli. A onda ustanem, pa sednem. Nema. Bez suza. Uplašila sam Milana, ne sećam se da me je tako prestravljeno gledao. ,,Neću da pričam o ovome.'' ,,U redu.''

Bog i ja smo ozbiljno zaratili.

Sahrana je bila sutradan. Ja nisam bila kod mojih, nismo mogli da stignemo.

Nisam mogla da stignem bratu na sahranu. I od tada... Nešto u meni je puklo. Do sada smo 10 puta mogli da odemo. I svaki treći dan neko od nas kaže: ,,Treba da odemo u Zablaće''. Da...  Treba da odemo u Zablaće da se vidimo sa svima, a onda da odemo na groblje da posetimo Miška. Ja to ne mogu.

Šta će moj mali brat na groblju? Njemu tamo nije mesto.

I sada lepo mogu da sedim ovde i da se pravim da ništa od toga nije istina. Mogu svi redom da me osuđuju. Briga me.  Da kažem zbogom? Ne pada mi na pamet. Šta je RED? To me tek ne zanima. Šta će reći ljudi, pogotovo oni koji niti poznaju mene, niti znaju njega, niti imaju predstavu šta je tog dana umrlo s njim.

Jednog lepog dana, sasvim običnog, koji liči na sve druge, sešću u auto i otići kod njega. Ne mogu da zamislim svoje ponašanje, pokrete, ritam srca koje će reagovati na prizor njegovog groba. Ne znam šta mogu da očekujem od sebe.

Miško,

Govorila sam  kako ću postati pisac. Tebi, svima. Jednog dana ću postati pisac. I bilo me je strah. Oduvek. Koga briga šta ja imam da kažem? Više me nije strah. Zato pišem o tebi Miško. Niko te neće zaboraviti. Svi će čuti da je jedan Mali Miško živeo dole, kraj Morave, u Zablaću. Da su ga voleli, da je voleo, i prerano napustio ovaj svet.

A sestra će doći. Ne ljuti se. Znaćeš dan i trenutak jer ću tada oprostiti Bogu što nam te uzeo.

Voli te tvoja seka