Sanjam često i slabo zaboravljam snove. Nekako sam se navikla na to. I ti snovi su uvek tako živi i detaljni, pa ih uvek doživljavam kao stvarne. Kada sanjam nikada, ali nikada ne znam da sanjam. Ljudi koji su imali tu sreću (ili nesreću) da sa mnom budu u sobi dok spavam, pominjali su mi iskustva koja su doživeli sa mnom. Nekada umem da se smejem na sav glas ili da plačem kao kiša. A spavam. Jednom sam se toliko glasno smejala da sam probudila roditelje, koji su mi upali u sobu u 2 sata noću. I lepo su me gledali kako se smejem, dok se nisam okrenula na stranu i zaćutala. Ako su snovi veoma živi i stvarni, razmišljam kako to i nije tako loša stvar. Naravno, ako je u pitanju lep san. Međutim, problem su ovi košmarni. Znate i sami, sigurno. Kada gubimo ljude, kada neko odlazi ili umire. Ma i snovi u kojima nas ganjaju čudovišta. Ko mi je kriv kada čitam horor priče i gledam strašne filmove. Zbog tih glupavih košmara, imam malu lampicu na baterije u sobi. Sija u raznim bojama i često je ostavim da 'gori' i noću. Mnogo je korisna, jer dok sam budna, šara plafon tim prelepim bojama, a ja uz te boje odlutam negde, daleko, daleko, ne znam ni sama gde. I maštarim tako, dok mogu. A noću, kada se probudim, nisam u mraku, jer ljudi moji, ja kada sanjam ne znam da sanjam, a kada se naglo probudim pojma nemam ni gde sam, ni ko sam. ''Bože, velika devojka, a plaši se mraka!'', kažu mi. I ne smeta mi. Stvarno. Nek' priča ko šta hoće. Ako ima neko ko sanja tako, kao ja, razumeće. I ko ima razumevanja za te uvrnute ljudske sitnice, razumeće. San ima jedinstvenu draž, pa sa lepim snom, moraju da dodju i ovi ružni. ''Čaša meda ište čašu žuči''. Tako nešto...
Kaća
No comments:
Post a Comment