Kada istupimo iz svoje sigurne zone, promenimo, makar, uobičajenu rutu kojom se krećemo, dobijemo priliku da u život pustimo novinu u nekom obliku. I to je osveženje. I za nas i za druge. Previše jednoličnosti može da slomi duh. Poprimimo utisak da svi dani liče jedni na druge, i da se ništa novo i zanimljivo ne događa. A takvo razmišljanje je pogubno. Dozvolimo sebi trenutak oduška. Neku prijatnost koja ne mora da ima razmere avanture. Jednostavno, pustimo u život dašak svežeg vazduha. Meni pomaže. Šolja čaja koju ispijam u kafiću u kome sedim po prvi put. Sama. Ako ne računamo misli koje mi lutaju ka prolaznicima koji žure ko zna gde. Zvuči kao trivijalnost. Ali u tome je i poenta. U sitnicama. Probudila sam se i rekla sebi: ,,Danas ću biciklom pravo na jezero. Idem da vidim šta ribe rade.'' A godinama nisam bila tamo. Jezero ćuti. Živi nekim svojim tokom.
Promena godi, leči, pomaže. I sada u čemu je čar rutine?
Rutina je dobra za čoveka jer mu uliva osećaj sigurnosti.
Put kojim sam kao srednjoškolka najčešće išla do škole obuhvata i ulicu Svetozar Marković. To mi je bila omiljena ruta do gimnazije, a kasnije i do fakulteta. Kao i čitav grad, ulica se stalno menja. Ruše se stare zgrade, ustupajući mesto novogradnji. Lokali se otvaraju i zatvaraju. U toj ulici su i medicinski fakultet, osnovna škola Radoje Domanović, policijska stanica, mala pijaca, cvećari koji jedan deo ulice oboje u sve dugine boje. Za mene je to Srećna ulica. I baš tu, vidljiva, ali neupadljiva je i staklorezačka radnja koja mi je posebno draga zbog svog ličnog čuvara. Malog, preslatkog, crno-belog mešanca čije ime ne znam. Toliko dugo je tu, da se usuđujem da kažem oduvek. Ne znam ime tog psa, ali mislim da mi tako odgovara. Mogu da mu nadenem neko koje se meni dopada i da ga tako zovem. Švrća.
Godinu za godinom, on sedi ili leškari na samom ulazu. Morate da ga preskočite da biste ušli u radnju. S vremena na vreme ga vidim kako ustane, iskorači na trotoar i lane par puta na nekog psa koga, izgleda smatra uljezom te ulice. I onda se vrati na svoje mesto. Gledam ga, prođem, ali uvek dobacim: ,,Cukonjo mali!'' Ili ,,Gde si trto?'' Trto... Originalno... I tako, idem ja ulicom, i shvatim nešto juče. Pa, ja sam zavolela tog psa. Onako, slučajno, nenamerno, desilo se. A on verovatno i ne haje za mene. Ne mogu ni da kažem da je posebno druželjubiv. Nisam ga nikada mazila. Možda je, čak i prgav. Jednostavno, ne mogu da zamislim da prođem tom ulicom, a da njega nema, tu, na ulazu, kako pazi svog gazdu i radnju. On je za mene rutina. Delić života stopljen sa ulicom koju volim. Bio je tu juče kada sam prošla. Malopre, kada sam otrčala do pošte. Biće tu i sutra kada budem žurila ka autobuskoj stanici. Uvek je tu. Taj pas mi je pomogao toliko puta, svojim jednostavnim postojanjem. Kada mi je bilo najteže, kada sam koračala tužna i izgubljena, ugledala bih ga tu, na stepeniku radnje. Ne priča, ne teši, čak i ne sluša, jednostavno me pogleda ovlaš i nastavi da uživa. I time kao da mi kaže: ,,Pih, a šta si mislila, curo? Da je život lak? Ne drami, molim te. Deder, saberi se i ne smaraj.''
Smejem se sebi. Znam da je on pas. Ne deli mi savete. Boli ga rep za moje probleme. Ali ja ga tako vidim, kao nekog savetodavca. I to mi pomaže. Šta god da je u pitanju, koliko god da je cudno, ako vam pomaže, ako vas umiruje i teši, prigrlite to. Čudno je? A zašto ne bi bilo? Život je veliki, strašan, raduje, boli, zbunjuje i nekada je dosadan, uzbudljiv, usporen, ubrzan, totalno lud. Mislim da čudno tu sasvim lepo može da se uklopi, moliću. Poslušajte Švrćino mudrovanje: ,,Saberi se i ne smaraj.'' I živi. Najbolje što znaš. Pametan je to pas, kad vam kažem.
Kaća
No comments:
Post a Comment