Bratu

                                 

Ubeđena sam da je bilo juče kada mi je majka rekla da je ujka Miloš usvojio dečaka. A nije. Bilo je pre 18 godina. Ujak i ujna su dugo patili zbog gubitka svoje jedinice Miroslave. Njena smrt je strahovito uticala na našu porodicu. Svako je pokušavao da iznese taj bol kako je mogao. O tom mračnom periodu znam samo ono što mi je rečeno, jer još nisam bila rođena. Miroslavu, Miru, nikada nisam upoznala. Kada posmatram njenu sliku na spomeniku, ipak osećam gubitak. I taj gubitak je poput šupljine u meni. Izgubila sam je pre nego što sam je upoznala. Nisam imala priliku da uživam u njenoj ličnosti, njenoj prirodi. Ne mogu da prepričavam naše doživljaje ili jednostavno da se radujem jer je bila deo mog života.

Kada sam Miška prvi put videla, bio je sićušan, tih, stidljiv i... prelep. Sedeo je mirno i diskretno me posmatrao krupnim i znatiželjnim očima. Verujem da su moje oči bile još znatiželjnije. Tako je Miško postao Mali Miško, jedan od mojih voljenih Mihajlovića. Razlika među nama je šest godina. On raste, sazreva, a ja i dalje mislim: ,,Šta li radi Mali Miško?'' Kada odem u Zablaće kod maminih, koji su moji, naši, voljeni, život je lep. Uživam u svakom trenutku, svakoj šali, raspravi, priči, događaju. Radujem se i dok ih sve posmatram razmišljam kako ne znam koga više volim. Vrtim imena u glavi kao pesmu bez rime: Sanja, Tanja, Rade, Vlade, Mladen, Milan, Mali Miško. Pa, gde je Bucko, šta li radi Savo, kako je Ivana, a Darko i Danimir, dolaze li? Sve se ponavlja iz godine u godinu. Svi rastu, sazrevaju, venčavaju se. Život je neizmerno čudan i strašan.

,,Gde si, Miško? Gde si, seko?'' Zagrlimo se. Volim kad mi braća i sestre tepaju seko. Osetim se voljeno i nadođe mi neka čudna snaga. ,,Jesi dobar? Jesam, bre.'' ,,Nego šta, nemoj da čujem nešto...'' Smejemo se. Sedimo sa starijima. Sve prerasta u razgovor, smeh, čaše zveckaju. Osećam kao da je neki praznik i da smo svi neizmerno blagosloveni u tom danu. Miško je mlad, pun života, ne skida osmeh sa lica.

Jednoga dana, onog običnog, tipično neposebnog, javljaju nam da je ujka Miloš umro. Tek tako. Šlog, nije se izvukao. Otupim. To je moja osnovna reakcija na bol. Otupelost. Bol, suze, bes, sve to dolazi kasnije. ,,Miško... Znam. Slušaću majku.'' Zagrlim ga. Odlazim kući. Idem u svoju malu sobu da se svađam sa Bogom.

Ujka Miloš je bio čovek starog kova, najstariji od devetoro dece. Čovek sa osobenim manama i vrlinama. Jedan od mojih pet ujaka. Onaj koji nije voleo kad psujem. Koji je govorio: ,,Pile ujkino'' i ljubio me u teme. Onaj koji je govorio da sam mu ponos. Onaj koga više nema.

Svesna sam da će svi koje volim vremenom ostariti i umreti. Gubiću jednu po jednu osobu, sve dok jednog dana i mene neko ne izgubi. Ne pričam sebi bajke o životu i ideja o smrti mi je bliska, mogu da se bavim njome, da filozofiram, ispredam priče i štošta. Ali, nije mi zbog toga lakše. Nikoga to ne teši. Nakon gubitka, prepustimo se vremenu i onda jednog dana kažemo sebi: ,,od danas, moj bol je podnošljiv''.

Još jedan sasvim običan dan. Telefon zvoni i javlja se mama. Osmehnem se. Moja Goca večito brine... Sva srećna i nasmejana kažem: ,,Dobro jutroooo, mamaaaaa!'' Tišina. ,,Kaćo, moram nešto da ti kažem, ali ti ne smeš da se potresaš. Smiri se i saslušaj.'' E, Goco moja, Goco, kad bi to išlo tako kako ti misliš, bilo bi dobro. Odmah sam znala da je neko sranje u pitanju. ,,Jel' tata dobro?'' ,,Nije tata, sine, Miško. Mali Miško. Poginuo.'' Priča moja Goca i dalje, a ja ne čujem ništa. Ne čujem ni buku spolja, ni vozila, ni mog Milana koji pomera usta. Sve je nekako miljama daleko, a ja sam tu u nekoj rupi i niti šta znam, niti čujem, niti me je briga. Petnaestak minuta ili pola sata, ridam, crkavam i sve me boli. A onda ustanem, pa sednem. Nema. Bez suza. Uplašila sam Milana, ne sećam se da me je tako prestravljeno gledao. ,,Neću da pričam o ovome.'' ,,U redu.''

Bog i ja smo ozbiljno zaratili.

Sahrana je bila sutradan. Ja nisam bila kod mojih, nismo mogli da stignemo.

Nisam mogla da stignem bratu na sahranu. I od tada... Nešto u meni je puklo. Do sada smo 10 puta mogli da odemo. I svaki treći dan neko od nas kaže: ,,Treba da odemo u Zablaće''. Da...  Treba da odemo u Zablaće da se vidimo sa svima, a onda da odemo na groblje da posetimo Miška. Ja to ne mogu.

Šta će moj mali brat na groblju? Njemu tamo nije mesto.

I sada lepo mogu da sedim ovde i da se pravim da ništa od toga nije istina. Mogu svi redom da me osuđuju. Briga me.  Da kažem zbogom? Ne pada mi na pamet. Šta je RED? To me tek ne zanima. Šta će reći ljudi, pogotovo oni koji niti poznaju mene, niti znaju njega, niti imaju predstavu šta je tog dana umrlo s njim.

Jednog lepog dana, sasvim običnog, koji liči na sve druge, sešću u auto i otići kod njega. Ne mogu da zamislim svoje ponašanje, pokrete, ritam srca koje će reagovati na prizor njegovog groba. Ne znam šta mogu da očekujem od sebe.

Miško,

Govorila sam  kako ću postati pisac. Tebi, svima. Jednog dana ću postati pisac. I bilo me je strah. Oduvek. Koga briga šta ja imam da kažem? Više me nije strah. Zato pišem o tebi Miško. Niko te neće zaboraviti. Svi će čuti da je jedan Mali Miško živeo dole, kraj Morave, u Zablaću. Da su ga voleli, da je voleo, i prerano napustio ovaj svet.

A sestra će doći. Ne ljuti se. Znaćeš dan i trenutak jer ću tada oprostiti Bogu što nam te uzeo.

Voli te tvoja seka